Piše:

(prevod sa španskog: Igor Marojević, izdao RIO MAGNUS)

Sećam se da smo se kao tinejdžeri i mi okupljali i prizivali duhove. Svašta je tu bilo, ali nikad sa posledicama kakve nam je opisao Miljet. I sećam se da smo i mi, mladi, išli na kampovanje. Ali nikad sa posledicama kakve nam je opisao Miljet. I vozili su se motori i išlo na svirke. Ali nikad kao što nam je opisao Miljet.

I u školu se išlo, dakako, ne rado, i prvi dim se povlačio, i prva ljubav kušala, i sprdalo se sa profesorima…

I sa drugarima… Ali nikad tako brutalno kako nam je opisao Miljet.

Ali Miljet nije ništa slagao. Niti je preterao. To je danas uglavnom tako. Tlači, da te ne bi tlačili. Pokaži mišiće da te ne bi zgazili. Budi baja da te ne izbace iz kraja.

Moralna vrednost? Pouka? Nema ih. Gde su profesori koji te vrednosti treba da prenesu? Nema ni njih. Bivaju ismejani i poniženi. Oni koji pokušaju da nametnu autoritet bivaju i fizički ugroženi. Valjda zato u romanu ni nema glavnog junaka. To bi mogla biti Barselona. Ali nije to samo Barselona. To je i Beograd. I bilo koja gimnazija u bilo kom gradu.

I još nečeg nema. Radnje. Knjiga je zapravo slika. Potezi četkicom koji nam, kao kod Hijeronimusa Boša, prikazuju bezbroj malih epizoda u celini koju bismo mogli nazvati beznađem mladih u savremenom društvu. Nema posla, nema novca, nema života za kojim se žudi. I ko je kriv? Sistem. Ali mladi ne udaraju po njemu jer ih je taj isti sistem naučio da nije on kriv, već se lome jedni o druge. I tako odlamajući komade svojih nadanja, najpre grubim alatima a onda finim zasecanjem i brušenjem, polako se uklapaju baš u takav sistem. Postaju ne samo njegov deo već i roditelji. Koji u službi gorepomenutog sistema nastavljaju da rade upravo ono što su se, kao mladi, zaricali da nikada neće. Zato mislim da deca nikada neće razumeti svoje roditelje.