Kultni roman španskog pisca, galeriste i izdavača Đoakima Ruisa Miljeta  „Ne smaraj“  (prevod sa španskog Igor Marojević) objavljeni u izdanju izdavačke kuće Rio Magnus već je u prodaji u knjižarama.

Piše: Knez Wratchársky

Sećam se da smo se kao tinejdžeri i mi okupljali i prizivali duhove. Svašta je tu bilo, ali nikad sa posledicama kakve nam je opisao Miljet. I sećam se da smo i mi, mladi, išli na kampovanje. Ali nikad sa posledicama kakve nam je opisao Miljet. I vozili su se motori i išlo na svirke. Ali nikad kao što nam je opisao Miljet.

I u školu se išlo, dakako, ne rado, i prvi dim se povlačio, i prva ljubav kušala, i sprdalo se sa profesorima…

I sa drugarima… Ali nikad tako brutalno kako nam je opisao Miljet.

Ali Miljet nije ništa slagao. Niti je preterao. To je danas uglavnom tako. Tlači, da te ne bi tlačili. Pokaži mišiće da te ne bi zgazili. Budi baja da te ne izbace iz kraja.

Moralna vrednost? Pouka? Nema ih. Gde su profesori koji te vrednosti treba da prenesu? Nema ni njih. Bivaju ismejani i poniženi. Oni koji pokušaju da nametnu autoritet bivaju i fizički ugroženi. Valjda zato u romanu ni nema glavnog junaka. To bi mogla biti Barselona. Ali nije to samo Barselona. To je i Beograd. I bilo koja gimnazija u bilo kom gradu.

I još nečeg nema. Radnje. Knjiga je zapravo slika. Potezi četkicom koji nam, kao kod Hijeronimusa Boša, prikazuju bezbroj malih epizoda u celini koju bismo mogli nazvati beznađem mladih u savremenom društvu. Nema posla, nema novca, nema života za kojim se žudi. I ko je kriv? Sistem. Ali mladi ne udaraju po njemu jer ih je taj isti sistem naučio da nije on kriv, već se lome jedni o druge. I tako odlamajući komade svojih nadanja, najpre grubim alatima a onda finim zasecanjem i brušenjem, polako se uklapaju baš u takav sistem. Postaju ne samo njegov deo već i roditelji. Koji u službi gorepomenutog sistema nastavljaju da rade upravo ono što su se, kao mladi, zaricali da nikada neće. Zato mislim da deca nikada neće razumeti svoje roditelje.

Ne smaraj – odlomak

U ovu gimnaziju đaci ne dolaze da bi učili. Tek smo počeli školsku godinu i četiri profesora već su dala otkaz. Onaj koji je izdržao najduže, izdržao je tri dana. Bilo vas je dvojica koji ste danas tražili posao, ali drugi je bio mlađi, tek diplomirao. Ti mi se više dopadaš, uostalom više će te poštovati jer si ćelav. Ako možeš, počni već
sad. Da te povedem u učionicu?

**

Bile smo ogorčene na tog dečka. Jednog jutra, nas pet profesorki i dečko, smo bili kod sekretara škole kad se pojavio otac. Bilo je ponižavajuće, izgrdio nas je. Čim je ušao, pred rođenim detetom je rekao da je, prvo, došao da tuče direktora i pitao gde je on. Drugo, da budemo srećne što smo žene, jer da nismo, istukao bi i nas. Rekli smo dečku da ide. Otac je odbio da ovaj izađe, rekao je da hoće da vidi sve, jer mu je on otac. Odgovorile smo mu da nije u svojoj kući, da je u državnoj gimnaziji gde nema nikakvu vlast. Popustio je tek posle užasnog natezanja. Najblaže što nam je rekao je da smo kurve. A onda da će nas prijaviti inspekciji i tamo gde treba, na najvišem nivou.

Đoakim Ruis Miljet

Đoakim Ruis Miljet (1955) je diplomirani arhitekta koji živi i radi u Barseloni. Sa spisateljicom Anom Planeljom je osnovao barselonsku Galeriju H2O. Roman “Ne smaraj” osmišljen po meri sitnoburžoaskog sveta koji je već tuđ vlastitim mogućnostima, a obrazovni sistem pruža đacima lažnu bezbednost. To je sirov i zagušljiv svet bez izlaza, mada nije lišen humora i trenutaka radosti.