U ovim pričama se govori o rađanju turbo-folka, o orgijama u doba mobilizacija, o švercu striptizeta, benzina u doba sankcija… Pa, recite i sami – zar ovo ne zvuči primamljivo, kaže književnik

Zoran Ćirić, poznatiji kao Magični Ćira, pre nekoliko dana objavio je treće reizdanje zbirke pripovedaka „Nišvil“. Po toj knjizi ime je, kažu ljudi, dobio i najpoznatiji džez festival u Srbiji, a svom autoru je donela titulu srpskog Bukovskog. Tim povodom, Ćirić govori za Kurir o mladoj publici, kao i o paralelama između devedesetih i današnjice.

Kako je došlo do ponovnog objavljivanja „Nišvila“, imajući u vidu vašu ozloglašenu reputaciju?

Prosto. Izdavaču „Magnusu“ iz Beograda se učinilo da je ovo pravi trenutak da se i neke starije, ali pre svega novije generacija čitalaca upoznaju sa knjigom koja je tretirana kao opsceni ispad, ali i kao prevratnička knjiga u novijoj srpskoj prozi. Pozvao me je, brzo i lako smo se dogovorili, i eto „Nišvila“.

Verujete li da će ovo vaše delo biti dovoljno zanimljivo novim generacijama, za koje svi odavno znamo da skoro ništa ne čitaju?

To jeste i najveći izazov za mene u ovom projektu. Jeste da je među mladima pandemija kliničke smrti mozga, koji reaguje samo na novac i internetske senzacije programirane da draže ono najniže u čoveku. I jeste da mladi ljudi ne čitaju ništa osim svojih mobilnih telefona. Ali, ko zna, možda ih, nekako, privuče ludilo i nadrealna egzotičnost „Nišvila“. Možda sam naivni misionar, ali verujem da bi makar za neke od njih ova knjiga mogla postati njihova antikovid propusnica za antisvet koji ih okružuje i sve više opkoljava i zateže obruč.

A kako biste budućim čitaocima opisali „Nišvil“? I kako tu knjigu sada doživljavate, posle svega?

Kao klasiku, naravno! Zar može drugačije? Inače, moram vam reći, meni se dopada što je „Nišvil“ često doživljavan kao pornografski skandal prepun uličnog humora i bizarnih likova. Zato što te priče zaudaraju na presni život i još presniji rokenrol, na krv, spermu i znoj, na gradske smradove koji imaju psihodelična dejstva.

Budući da se „Nišvil“ prvi put pojavio 1994, mislite li da bi paralela između devedesetih i današnjice mogla da bude dodatni mamac za publiku?

Najpre, važna napomena, nikada nisam mamkao publiku. A i te famozne devedesete su neponovljive, često ih nazivam oklevetane devedesete. To je najuzbudljiviji i najsumanutiji period u našim i njihovim životima. Neverovatna, ponekad bolna a ponekad smešna sinteza nespojivih kontradiktornosti. Ali, uvek to govorim, samo kada je tzv. stvarnost gadna i opasna, postoji šansa da se između umetnosti i života desi hemija i alhemija koje pružaju šansu za stvaranje relevantnih umetničkih dela.

Po čemu je „Nišvil“ i dalje značajna knjiga savremene srpske književnosti?

Pre svega, u njoj su stvorena jedina dva mita u savremenoj srpskoj književnosti a koji i danas funkcionišu kao takvi – Magični Ćira, kao paradigmatični antiheroj, i Nišvil, kao južnjačka prestonica srpskog polutanizma. Takođe, ovo je najautentičniji i najupečatljiviji umetnički dokument o mnogospominjanim „devedesetim“. Zatim, ne zaboravite da pre „Nišvila“ niste kod nas imali knjigu priča u kojima bi sam grad bio glavni junak, zajedno sa svojom ikonografijom, kao i likovima koji ga naseljavaju negde u podzemlju ili po obodu. U ovim pričama se govori o rađanju prve ratne ali i antiratne mafije, o rađanju turbo-folka, o usponu i padu hiperinflacije, o orgijama u doba mobilizacija, o švercu striptizeta, benzina i kvalitetnog alkohola u doba sankcija. Pa, recite i sami – zar ovo ne zvuči primamljivo?

Očekujete da i ovo treće reizdanje doživi uspeh?

Život u Srbijici me je odavno naučio da ništa ne očekujem. A već je sama ponovna pojava „Nišvila“, posle 27 godina, pravo čudo koje doživljavam kao pobedu.

Koga ste to pobedili ovom knjigom?

Samog sebe, to jest idiotsku iluziju da biti trajno nepodoban može da ti obezbedi tzv. besmrtnost.